Naša deca sjajno sviraju!

18 septembra, se navršilo 10 godina od smrti Margite Stefanović-Magi, bajkovite heroine, prelepe, mistične, a kako to u bajkama ponekad biva, i vrlo tragične. Magična Magi je doletela na krilima Novog Talasa sa vetrom uz lice, a žrtvovana od strane Novog Doba, u kom se njen život pretvorio u košmar, iz kog se izlazi na samo jedna vrata, ona dugačka, obasjana božanskom svetlošću….

U ovozemaljskom Novom Dobu nema razumevanja za ljude velikog i krhkog srca, za neprikosnoven talenat i lepotu, ali i za ljudske nemire, slabosti i patnje, te je i njena sudbina utoliko bolnija i tragičnija. Magi je potekla iz porodice, iz koje i sama dolazim, koja je obeležila značajnu epohu umetnosti i kulture u Srbiji. Njen otac, slavni dramski reditelj, Slavoljub Stefanović-Ravasi, je ceo svoj život posvetio srpskom pozorištu i dramskoj umetnosti, kao i njegov brat Siniša Ravasi, koji je sa suprugom Ljubicom Ravasi bio jedan od prvaka Novosadskog Narodnog pozorišta. Porodična tradicija umetničkog i medijskog rada se nastavlja i danas kako u Srbiji tako i u Americi u želji da baci iskru svetlosti na istinske i prave vrednosti u Srbiji.

Magi je kao članica kultnog beogradskog benda Ekatarina Velika oplemenila i obogatila kako našu mladost, sazrevanje i odrastanje, tako i našu muzičku scenu, koja do dan-danas budi najintimnije i najiskrenije osećaje zdravog mladalačkog duha, bezbrižnosti i ljubavi.

Naravno, teško se oteti osećaju tuge, nepravde i srama što je jedan takav talenat nestao u bezdan, na nadasve neprimeran način, ali je takođe realno pogledati istini u oči i pripisati veliki deo odgovornosti za tragičan kraj i njoj samoj. Ta pusta realnost i gola istina boli, ali je surovost življenja prepletena u zaostavštini ljudi iz vremena pre vremena koji su nam podarili sebe u potpunosti, pokazavši svoju ogoljenu dušu i srce. U tome je njihova veličina, svetlost i žrtva….

Davali su sebe, a za uzvrat nisu tražili ništa, a mi nismo imali dovoljno sluha za njihov bol i patnju koja počinje rušenjem jedne zemlje, jedne mladosti, jedne ljubavi… Taj krug koji su smislili, skupili i sklopili su u vetar rasuli, rušeći svoje snove i tonući u duboki san u kom sanjaju neke tuđe oči boje meda…

Na Almaškom groblju, 16. septembra 2015. godine održan je pomen osnivaču naše škole, Isidoru Bajiću, povodom stogodišnjice njegove smrti.

Kao i svake godine,  profesori i učenici naše škole na ovaj dan podsetili su  na kompozitora, melografa, muzičkog izdavača , profesora,direktora i osnivača škole, Isidora Bajića.

Član Gradskog veća za kulturu Vanja Vučenov položio je vence na grob Isidor Bajića a Hor sadašnjih i nekadašnjih učenika Bajićeve Muzičke škole  pod dirigentskom palicom Tamare Adamov Petijević  horskim zvukom doprineo je sećanju na svog osnivača.