Pojam narodne pesme podrazumeva anonimnog stvaraoca u poređenju sa profesionalnom, umetničkom poezijom i muzikom čiji su stvaraoci dobro poznati, a njihova dela zaštićena autorskim pravima.

Kod nas je uobičajen naziv narodna pesma pod kojom se podrazumeva sinteza teksta i melodije.

Muzički folklor je stvaralaštvo najširih narodnih masa, mada je tokom istorijskog razvitka muzičke kulture dolazilo do prožimanja narodne i umetničke muzike.

Nrodnu pesmu stvara daroviti pojedinac, ali najčešće ne kao potpuno novu tvorevinu, već u skladu sa postojećom tradicijom (kontinuitet). Prenoseći se usmenim putem ona, vremenom, postaje kolektivna narodna svojina. Prenošenjem od pevača do pevača, pesma se donekle menja i na taj način dolazi do stvaranja varijanti (variranje). Vremenom, neke pesme zauvek nestaju iz narodne prakse (selekcija). Za nestanak pesama nije uvek presudan njihov kvalitet, nego gubitak potrebe za izvođenjem određenih pesama najčešće uslovljen tehnološkim napretkom seoskog društva.
Primeri: nestanak pesama vezanih za obavljanje određenih seoskih poslova (žetelačke pesme)
Nestanak većine obrednih pesama sa dolaskom komunizma posle II sv.rata

Postoje i slučajevi kada individualna, umetnička, tvorevina biva tako prihvaćena u narodu da njen autor, vremenom biva zaboravljen. Neke pesme pesnika Branka Ćopica narod je brzo prihvatio tokom II sv.rata. Uklopivsi ih sa tada poznatim svadbenim melodijama dalje ih je izvodio kao svoje.

Narodna pesma se sastoji iz 3 elementa: melodije, teksta I ritma. Melodija se najbrže menja a tekst najsporije. U narodnom pevanju tekst ima prioritet nad melodijom. U davnoj prošlosti, svojom obrednom porukom tekst je „obezbeđivao“ siguran ulov, bogatu letinu i zdravlje, dok je u novije vreme, sa promenom funkcije pesme I funkcija teksta postala drugačija, raznovrsna i zabavna, ali pevačima i dalje i te kako važna.