Рођена сам свега неколико година пред распад Југославије и вероватно немам много права да о истој тупим. Рођена сам у јеку славе Идола, па сам све што су радили хватала накнадно и можда ни о Влади Дивљану немам право да пишем. Али. Јуче кад је стигла вест да је Влада отишао, људи су плакали. Моја генерација је плакала и стављала линкове са његовим песмама на своје Фејсбук профиле. „Ово је прва песма коју сам научио да свирам на гитари“, рече један мој познаник, чак млађи од мене. „Од јутрос сам трипут плакао, тек сад крећем на посао“, поверио ми се пријатељ, из моје генерације.

Од ’91. Влада није живео у Србији, био је прво у Аустралији, а потом у Бечу. Међутим, изгледа да је његов добри дух живео у нашим дечјим собама, на кућним журкама и, јебига, у срцима.

Имала сам, ваљда, пет или шест година кад је тата мени и брату донео касету „Рокенрол за децу“. Влада Дивљан и Гиле из Електричног оргазма обрадили су најлепше дечје песме у рокенрол маниру. Брат и ја смо је толико слушали да се на крају покидала трака. Рецимо да је за већину моје генерације то био први сусрет са Владом Дивљаном, па смо онда открили и Идоле. И сазнали за тај болни распад. И поделили се на фанове Владе и Зденка с једне и Крлета и Шапера са друге стране. Ко је у тој подели испао боља екипа, показало је време. Влада и Зденко остали су оно што су били, док су се ова двојица етаблирали, ушли у политичко-финансијско-маркетиншке структуре и… Нећу даље, није томе место овде. Рећи ћу само да и данас кад сам очајна у себи певушим ону успаванку „Једног зеленог дана, једног зеленог лета, када је бела рада одлучила да цвета…“ и призивам у глави Владин нежни и топли глас, који ме увек убеди да ће све бити ОК.

Откуд ми право да пишем о Влади Дивљану? Године 2010. на моје инсистирање, Време је организовало трибину о утицају наше (југословенске) поп-културе на земље иза гвоздене завесе. Знате већ, турнеје Ђорђа Марјановића по Русији, Радмила Караклајић, Оне и они… Чувена турнеја Бајаге и Инструктора по Русији… И наравно, Идоли и Маљчики… Нисам знала како да дођем до Владе, знала сам да не живи у Србији, да наш буџет не може да му покрије путне трошкове, итд. Уместо њега, за једног од учесника одабрала сам Перу Јањатовића, рок критичара и сунце од човека. А онда ми је једног преподнева зазвонио телефон, број из иностранства. „Добар дан, овде Влада Дивљан.“ Мало сам умрла. Чуо је од Пере да правимо трибину. Не, не може да дође, спречавају га обавезе, али, има један човек, живео је почетком осамдесетих у Београду, а онда се са родитељима вратио у родну Пољску. Са собом је понео љубав према југословенском новом таласу и сад продуцира албуме са обрадама Идола, Оргазма, Хаустора, Бајаге и Инструктора, на пољском. Па, ако могу да нагребем новац за авионску карту, а он ће преспавати код Пере. Наравно да смо успели да „нагребемо“ новац за карту Београд-Варшава. Грегор Бзожович дошао је и био апсолутна атракција. Десетине трибина сам пре и после тога урадила, али та ми је остала најдража. Влада ме је звао још неколико пута у међувремену, испричао ми ствари које нигде друго не бих могла да сазнам и све у свему, ничим изазван, без икаквог личног интереса, припремио ме за ту трибину и начинио од мене експерта за тему.

Београд је гадна чаршија. Свакоме ће налепити етикету и наћи нешто што му се замера. Влада је некако успео да умакне тој судбини. Чуј мене, „некако“. Није некако, него тако што је био и остао оно што јесте – добри, скромни дечак из комшилука. На данашње време бахатих, излуделих и фрустрираних то је тако много да нема придева којим би се могло описати. Да није био београдска урбана шмизла, доказује и то што је написао прави правцати народњак „Ја је зовем мени да се врати“ за Јахију Грачанлића, тј. за филм „Шест дана јуна“. Како год, песма је постала кафански хит. Необично, али ових дана ми се мотао по глави тај рефрен „Моја си, моја, никоме те не дам“, и никако нисам могла да се сетим ни ко пева ни ко је написао. Како је стигла вест о Владиној смрти, тако сам се сетила.

Ономад кад је са Љетним кино бендом избацио песму „Само једну љубав имам“, пре него што сам је чула, помислила сам да се и Влада бацио на експеримент са севдахом. Ваљда ми је наслов песме звучао као „Ах што ћемо љубав крити“. Кад оно, права Владина нежна, лепа, дискретна поп песма. Пролећна, као први пољубац. Ових дана многи причају како им се први пољубац десио баш уз музику Идола. Мој је био уз Јелену Карлеушу, јебига, такво је време било. Али има у том споту за „Само једну љубав имам“ нешто због чега сам плакала као киша иако је цела песма ведра: призори раширеног веша на новобеоградским терасама („дријемају једра од рубља и цвијећа, чекају јутро да некуда плове“, певао је Ладо Лесковар). Пасионирано скупљам слике раширеног веша. Тамо где се суши веш, мирише на дом, на сигурно, на топлину. Топлина – ако треба Владу Дивљана описати једном речју.

Зато ово није некролог. Ово је посвета једној чистој души и пристојном човеку. Нема некролога за вечне дечаке. Влада Дивљан рођен је 1958, и над Београдом је дувао југо. Када је умро, 5. марта, над Београдом је дувао северни ветар. Али, падала је киша у ритму там-тама. И још увек пада.