Синоћ у Народном позоришту је одржан (хуманитарни) концерт солисткиња и првакиња Опере, у коме су се, на аристократски уређеној сцени изређале готово сви сопрани и мецосопрани наше музичке сцене. Међу њима и моја Жељка (Здјелар), коју сам, том приликом, и фотографисао…

Најважнији и најтрајнији утисак читаве ове отмене вечерње променаде је у осећању МОЋИ (КЛАСИЧНЕ) МУЗИКЕ, у бесмртној лепоти оперских арија које су нас подсетиле на сав значај, раскош и провидну тајну „ваздушног мозаика“ (како су Музику звали елизабетански метафизички песници), тог невидљивог и бљештавог небеског витража (од мистично уплетених звукова и неке надземаљске Чисте Среће сачињеног).

Музику, можда, не можемо да читамо као књигу, усмерено и прецизно, али је иста и још већа сласт присутна у њеном муњевитом и оплемењујућем, тренутном протоку кроз наше мисли, срце, осећања, душу, живот…

Управо то сам, по ко зна који пут, разумео синоћ, на овом непретенциозном а, опет, узбудљиво-лепом концерту свих тих елитних, божански талентованих дама београдске Опере Народног Позоришта. Женски мајстори-певачи су завладали сценом и својим гласовима растерали таму око нас и у нама, нас скривено-ушушканих у безбрижну шкољку ове минијатурне уметничке оазе (у сред пустиње бесмисла што се шири и полако осваја наше незаштићене, опустошене животе)….