Naša deca sjajno sviraju!

18 септембра, се навршило 10 година од смрти Маргите Стефановић-Маги, бајковите хероине, прелепе, мистичне, а како то у бајкама понекад бива, и врло трагичне. Магична Маги је долетела на крилима Новог Таласа са ветром уз лице, а жртвована од стране Новог Доба, у ком се њен живот претворио у кошмар, из ког се излази на само једна врата, она дугачка, обасјана божанском светлошћу….

У овоземаљском Новом Добу нема разумевања за људе великог и крхког срца, за неприкосновен таленат и лепоту, али и за људске немире, слабости и патње, те је и њена судбина утолико болнија и трагичнија. Маги је потекла из породице, из које и сама долазим, која је обележила значајну епоху уметности и културе у Србији. Њен отац, славни драмски редитељ, Славољуб Стефановић-Раваси, је цео свој живот посветио српском позоришту и драмској уметности, као и његов брат Синиша Раваси, који је са супругом Љубицом Раваси био један од првака Новосадског Народног позоришта. Породична традиција уметничког и медијског рада се наставља и данас како у Србији тако и у Америци у жељи да баци искру светлости на истинске и праве вредности у Србији.

Маги је као чланица култног београдског бенда Екатарина Велика оплеменила и обогатила како нашу младост, сазревање и одрастање, тако и нашу музичку сцену, која до дан-данас буди најинтимније и најискреније осећаје здравог младалачког духа, безбрижности и љубави.

Наравно, тешко се отети осећају туге, неправде и срама што је један такав таленат нестао у бездан, на надасве непримеран начин, али је такође реално погледати истини у очи и приписати велики део одговорности за трагичан крај и њој самој. Та пуста реалност и гола истина боли, али је суровост живљења преплетена у заоставштини људи из времена пре времена који су нам подарили себе у потпуности, показавши своју огољену душу и срце. У томе је њихова величина, светлост и жртва….

Давали су себе, а за узврат нису тражили ништа, а ми нисмо имали довољно слуха за њихов бол и патњу која почиње рушењем једне земље, једне младости, једне љубави… Тај круг који су смислили, скупили и склопили су у ветар расули, рушећи своје снове и тонући у дубоки сан у ком сањају неке туђе очи боје меда…

Na Almaškom groblju, 16. septembra 2015. godine održan je pomen osnivaču naše škole, Isidoru Bajiću, povodom stogodišnjice njegove smrti.

Kao i svake godine,  profesori i učenici naše škole na ovaj dan podsetili su  na kompozitora, melografa, muzičkog izdavača , profesora,direktora i osnivača škole, Isidora Bajića.

Član Gradskog veća za kulturu Vanja Vučenov položio je vence na grob Isidor Bajića a Hor sadašnjih i nekadašnjih učenika Bajićeve Muzičke škole  pod dirigentskom palicom Tamare Adamov Petijević  horskim zvukom doprineo je sećanju na svog osnivača.