Атмосфера се и овог пута поновила. Улазнице за оба наступа су распродате у непуна два сата. И прексиноћ се тражила карта више, на радост присутних тапкароша. Немањини обожаваоци су стајали и седели по степеницама и поду. Како рече шаљиво организатор, „има их и на плафону“.

Концерт је отворио Симфонијски оркестар РТС-а, са маестром Бојаном Суђићем, изводећи надахнуто „Симфонијске игре оп. 45“ Сергеја Рахмањинова, а потом је пред публику изашао Немања Радуловић. Свирао је Концерт за виолину и оркестар бр. 1. Никола Паганинија у свом разбарушеном стилу. У облаку његове црне, дуге и коврџаве косе назирала се виолина, са гудалом које је летело на све стране, ђаволски добро, можда као некад Паганинијево. Млади виртуоз је ноте ређао са лакоћом и осмехом, помало ђускајући, одевен у рок стилу. Биле су ту обавезне чизме и припијене кожне панталоне, са стилизованим фраком. Такву ноншаланцију је својевремено умео да покаже виолиниста Најџел Кенеди, у стилу, репертоару и присности са публиком.

Када је одсвиран Паганини атмосфера се усијала, стигло је однекуд и цвеће за уметнике, али ником није пало на памет да иде кући. Тада су почели бисеви, као десерт након главног јела. И биле су то заиста посластице. У смислу да смо ту видели друго Немањино лице, слободно, неоптерећено музичким жанровима, спремно да са виолином свира све што пожели. И тако је прво уследила обрада Паганинијеве музике коју су заједно урадили и одсвирали у дуету Радуловић и гитариста и композитор Александар Седлар. Тај „њихов“ Паганини је звучао крајње модерно и подсећао помало на све боје Медитерана и подстицао публику да цупка.

– Увек се радујем и осећам посебне емоције кад свирам вама у Београду и захвалан сам овим генијалним музичарима у Симфонијском оркестру РТС-а и маестру Суђићу који су ми сада пружили толико љубави и усрећили ме – рекао је Немања публици.

Други бис је донео још веће изненађење. Нико није мислио да ће на концерту класичне музике моћи да чује и македонску песму „Зајди, зајди“ док Немања Радуловић на виолини, „дирајући у срце“, прати своју колегиницу, виолинисткињу Ксенију Милошевић. Она се супротно очекивањима није латила виолине, већ је употребила свој исто тако јак адут – глас. А Седлар их је пратио у корак, са малим полуцилиндром на глави. Био је то неформалан наступ за своју душу, рецимо могли сте их лако замислити у неком светском метроу. Вече је завршено трећим бисом, када је виолински виртуоз извео „Медитације“ Жила Маснеа са Симфонијским оркестром РТС-а. Благост, која је у дубини Немањиног бића, огледала се у још једном детаљу. Између бисева је неком у публици звонио телефон, многи славни музичари су знали због тога да прекину концерт, а Немања се насмејао и на виолини одсвирао мелодију дотичног телефона, стварајући поново добро расположење.

У ова два београдска концерта садржано је још много тога. Радуловић је баш пред генералну пробу за ове наступе морао хитно на Азурну обалу, на само једно вече, ради уручења награде „Виктори де ла музик“, највећег француског музичког признања за најбољег инструменталног солисту у области класичне музике. А он је вративши се из Француске у Београду наступао бесплатно! С обзиром на то да његов инострани агент не дозвољава да гостује испод цене, а хонорари су му иначе прилично високи, онда Немања свира или за велике своте или бесплатно – тамо где га срце вуче.

Зашто наша публика Немању Радуловића толико воли?

Вероватно зато што га памти као малог дечака који је прво добијао награде као таленат који обећава, борио се за себе радом и успео. Родитељи (мајка лекар, отац информатичар) у Нишу су продали стан и живели са троје деце у Београду као подстанари да би Немањи омогућили напредак.

Прексиноћ, на изласку из дворане, неко рече да Немања Радуловић свира тако као да се родио са виолином. То ме подсетило на детаљ када сам давно о Немањи писала текст док је био само дете које обећава. У подстанарском стану у Земуну његова мама је тада причала како је реаговао кад су му купили први инструмент. Узео је малу виолину у руке и почео да је љуби, а продавачица му је гануто пожелела много, много среће.

И ту је можда кључ, ствари су управо такве зашто што Немања Радуловић живи за музику и виолину и веома воли људе, а публика то осећа и узвраћа.